Da mo­der­ne teh­no­lo­gi­je i jef­ti­na uvo­zna ro­ba po­ti­sku­ju sta­re za­na­te i do­ma­će pro­iz­vo­de, po­tvr­đu­je i vu­no­vla­čar­ska rad­nja po­ro­di­ce Ve­sko­vić iz Be­ra­na, ko­ja je ove go­di­ne obi­lje­ži­la osam de­ce­ni­ja svo­ga po­sto­ja­nja. Nje­na po­stro­je­nja se sve re­đe sta­vlja­ju u po­gon, iako je ne­kad ra­di­la u tri smje­ne, pre­ra­đu­ju­ći dnev­no i do dvje­sta ki­lo­gra­ma vu­ne. Sa­da sa­mo ri­jet­ki na­vra­te do be­ran­ske vu­no­vla­ča­re s na­mje­rom da ov­či­ja ru­na raš­če­šlja­ju i na­kon ob­ra­de pri­pre­me za pre­đu. No, i po­red to­ga vla­sni­ci ovog, za­si­gur­no, naj­sta­ri­jeg in­du­strij­skog mi­ni-po­go­na u Be­ra­na­ma ne­ma­ju na­mje­ru da sta­ve ka­ta­nac na nje­go­va vra­ta. Ka­žu da od ovog po­sla vi­še ne­ma­ju ko­ri­sti, ali da ne­će iz­ne­vje­ri­ti ama­net svo­jih pre­da­ka ko­ji su osta­vi­li opo­ru­ku da se vu­no­vla­ča­ra ne za­tva­ra sve dok bu­de imao ije­dan mu­šte­ri­ja da ko­ri­sti nje­ne uslu­ge.
– Vu­na, ko­ja u se­bi sa­dr­ži i lje­ko­vi­ta svoj­stva, ne­kad je, za raz­li­ku od da­na­šnjih da­na, pred­sta­vlja­la pra­vo bo­gat­stvo. Na­ža­lost, ka­ko su go­di­ne od­mi­ca­le u Cr­noj Go­ri i on­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji do­šlo je do ga­še­nja tek­stil­ne pro­iz­vod­nje, ta­ko da je opa­la po­tra­žnja za ovom zna­čaj­nom si­ro­vi­nom. Ta­ko­đe, na do­ma­ćem tr­ži­štu se po­ja­vi­la jef­ti­na uvo­zna ro­ba ko­ja je po­ti­snu­la u stra­nu do­ma­će vu­ne­ne pro­iz­vo­de. Za­to se da­nas i to ma­lo vu­ne što se ostri­že uglav­nom pa­li ili ba­ca na sme­tli­šta. Ta­ko se i na­še vu­no­vla­čar­ske ma­ši­ne ri­jet­ko po­kre­ću, jer se vu­na sve ma­nje ko­ri­sti, zbog če­ga se i ovaj za­nat po­la­ko se­li u pro­šlost. Me­đu­tim, i po­red to­ga ne na­mje­ra­va­mo da za­tva­ra­mo rad­nju, jer su nam pre­ci u ama­net osta­vi­li da ne pre­ki­da­mo vu­no­vla­čar­sku tre­di­ci­ju sve dok po­sto­ji i po­sled­nji mu­šte­ri­ja – na­vo­di se­dam­de­se­to­go­di­šnji Mi­lo­rad Mi­ško Ve­sko­vić, ko­ji je vu­no­vla­ča­ru na­sli­je­dio od oca Ra­da i stri­ca Mi­li­sa­va.
Pod­sje­ća Mi­ško da je vu­no­vla­čar­ska rad­nja Ve­sko­vi­ća otvo­re­na dav­ne 1936. go­di­ne i da su nje­ne ma­ši­ne u po­čet­ku ra­di­le na vo­de­ni po­gon. Is­ti­če da su ka­sni­je po­stro­je­nja pri­klju­če­na na elek­trič­nu stru­ju i da su de­ce­ni­ja­ma na­kon to­ga is­pred nji­ho­ve ku­će bi­va­li ve­li­ki re­do­vi lju­di i že­na ko­ji su sa pro­sto­ra Va­so­je­vi­ća, pa i mno­go ši­re, do­no­si­li vu­nu da se uvla­či.
– Mo­ji pre­ci su bi­li ve­li­ki sto­ča­ri i to ih je, vje­ro­vat­no, mo­ti­vi­sa­lo da otvo­re vu­no­vla­čar­sku rad­nju u Be­ra­na­ma. Sje­ćam se da su ov­dje lju­di na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta sa svih stra­na do­no­si­li ve­li­ke ko­li­či­ne vu­ne da se vla­či. Vu­nu su do­no­si­li i na se­be i na ko­nji­ma, a ka­sni­je i mo­tor­nim vo­zi­li­ma. De­ša­va­lo se da i po ne­ko­li­ko de­se­ti­na mu­šte­ri­ja sa­ti­ma če­kaju da do­đu na red, jer je ovo bi­la je­di­na vu­no­vla­čar­ska rad­nja na sje­ve­ro­i­sto­ku Cr­ne Go­re. Po­red an­ga­žo­va­nja rad­ni­ka, ci­je­la po­ro­di­ca je bi­la uklju­če­na u ovaj po­sao. Sve je to ta­ko tra­ja­lo ne­gdje do po­čet­ka osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka ka­da je broj mu­šte­ri­ja na­glo po­čeo da opa­da. Sva­ke na­red­ne go­di­ne ima­li smo dva­de­set od­sto ma­nje po­sla – na­gla­ša­va Ve­sko­vić.
Do­da­je da tre­nut­no ra­di na in­sta­li­ra­nju no­ve ma­ši­ne za vla­če­nje vu­ne. Is­ti­če da će to no­vo po­stro­je­nje bi­ti mno­go efi­ka­sni­je od po­sto­je­ćeg.
– Ima­li smo vi­še vr­sta ma­ši­na za vla­če­nje vu­ne. One su zah­ti­je­va­le re­dov­no odr­ža­va­nje, jer su oba­vlja­le do­sta slo­že­ne po­slo­ve. Sve su mi osta­le u dra­gom sje­ća­nju, ali sam ipak od­lu­čio da in­sta­li­ram no­vu ma­ši­nu ko­ja će ima­ti i ve­ći i bo­lji efe­kat. Ra­di­la ona ili ne, ne­ka sto­ji tu, i ne­ka, kad za­tre­ba, bu­de od ko­ri­sti mom po­tom­stvu – na­vo­di Ve­sko­vić.
I Mi­ško­va su­pru­ga Bran­ka sa po­no­som pri­ča o vu­no­vla­čar­skoj tra­di­ci­ji u po­ro­di­ci Ve­sko­vić. Ka­že da je ra­du­je što i nje­ni unu­ci po­ka­zu­ju in­te­re­so­va­nje za ono što su ra­di­li nji­ho­vi pre­ci.
– Kad sam se uda­la vla­ča­ra je ra­di­la prak­tič­no non-stop. Tad je vu­na bi­la na ci­je­ni. Svi u po­ro­di­ci smo tih go­di­na ima­li pu­ne ru­ke po­sla. Bi­lo je na­por­no, ali ja sam od­mah za­vo­lje­la ovu dje­lat­nost, iako smo i ja i su­prug ima­li dr­žav­ne po­slo­ve. Vu­no­vla­ča­rski po­sao su za­vo­lje­la i na­ša dje­ca. Me­đu­tim, zbog ni­za okol­no­sti, ovo je za­nat ko­ji iz­u­mi­re, jer se vu­na sve ma­nje ko­ri­sti. Ipak, iskre­no se ob­ra­du­jem kad mo­ji unu­ci ka­žu da ne­će iz­ne­vje­ri­ti po­ro­dič­nu tra­di­ci­ju i da će po­seb­nu pa­žnju po­sve­ći­va­ti ono­me što im osta­vlja­mo u na­sled­stvo – is­ti­če Bran­ka.
D.Jo­vo­vić


Že­ne vi­še ne ple­tu

Ve­sko­vi­ći na­gla­ša­va­ju da je zbog op­šteg ne­ra­da i tr­ži­šne ne­u­rav­no­te­že­no­sti sve ma­nje že­na ko­je se ba­ve tra­di­ci­o­nal­nim dje­lat­no­sti­ma.
– Ne­kad su se že­ne na ovim pro­sto­ri­ma tak­mi­či­le ko­ja će da is­ple­te vi­še džem­pe­ra, ča­ra­pa i dru­gih pro­iz­vo­da od vu­ne. Ta­ko­đe, ovaj kraj je obi­lo­vao do­brim tka­lja­ma ko­je su, iz­me­đu osta­log, tka­le pre­div­nu vu­ne­nu će­bad. Svi ti pro­iz­vo­di su bi­li na ci­je­ni, kao i dje­voj­ke i že­ne ko­je su bi­le do­bre „ra­bot­ni­ce“. Sad vi­še ni­ko ni­ti pre­de, ni­ti ple­te. Že­ne odu u grad i kod Ki­ne­za za je­dan euro ku­pe tri pa­ra ča­ra­pa, ta­ko da im se stvar­no ne is­pla­ti da se ulu­do mu­če. Ipak, sma­tra­mo da bi mo­gli da se osmi­sle pro­iz­vod­ni po­go­ni gdje bi se od vu­ne iz­ra­đi­va­li kva­li­tet­ni pro­iz­vo­di pre­po­zna­tlji­vi i na svjet­skom tr­ži­štu. Si­gur­ni smo da bi ta pro­iz­vod­nja mo­gla da bu­de ren­ta­bil­na, jer mno­gi lju­di, na­ro­či­to sa stra­ne, vo­le da ku­pe ne­što što je kva­li­tet­no i što pod­sje­ća na pro­šla vre­me­na – na­vo­de Ve­sko­vi­ći.